Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić


U sa­vre­me­nom dru­štvu vla­da­ju vri­jed­no­sti ko­je se za­sni­va­ju na kvan­ti­te­tu i kva­li­te­tu pro­iz­vod­nje i zna­nja. Oso­ba vri­je­di ono­li­ko ko­li­ko pro­iz­ve­de. Pro­iz­vod­nja je po­sta­la cilj, a čo­vjek sa­mo sred­stvo u po­sti­za­nju tog ci­lja. U ova­kvom okru­že­nju i ne­bri­zi za­ne­ma­ru­ju se kri­te­ri­ju­mi čo­vječ­no­sti i hu­ma­no­sti ko­ji pro­iz­i­la­ze iz shva­ta­nja da je sam čo­vjek naj­zna­čaj­ni­ji po­kre­tač sop­stve­nog raz­vo­ja i raz­vo­ja dru­štva uop­šte. Na taj na­čin oso­be sa in­va­li­di­te­tom po­sta­ju mar­gi­na­li­zo­va­ne, če­sto bez mo­guć­no­sti da ostva­re osnov­na ljud­ska pra­va.
Tre­ba is­ta­ći da je neo­p­hod­no mi­je­nja­ti po­sto­je­ći si­stem vri­jed­no­sti u na­šem dru­štvu.
Da bi­smo po­sta­li dru­štvo ko­je u prak­si do­sti­že i spro­vo­di po­li­ti­ku da sva­ki po­je­di­nac ima jed­na­ka pra­va i mo­guć­no­sti bez ob­zi­ra na in­di­vi­du­al­ne raz­li­či­to­sti, in­te­gra­ci­ja in­va­lid­nih oso­ba u dru­štvo na­me­će se kao jed­no od rje­še­nja za ovaj pro­blem.
Ima­li smo, pri­je ne­ko­li­ko da­na, pri­li­ku da vi­di­mo u ka­kvom dru­štvu ži­vi­mo. Si­tu­a­ci­ja u ko­joj je lik ,,bo­so­no­gog pla­vog dje­ča­ka” Og­nje­na upr­ljan od stra­ne ru­ke bez­o­sje­ćaj­nog čo­vje­ka. Ono­ga ko­ji ni­je tra­gao po br­di­ma, šu­ma­ma, ri­je­ka­ma da pro­na­đe­mo za­jed­nič­kim sna­ga­ma na­šeg Ogi­ja. Bo­so­no­gi dje­čak uje­di­nio je ci­je­lu Cr­nu Go­ru, pro­bu­dio onu stra­nu do­bre du­še na­še dr­ža­ve. Taj ko­ji je mo­gao da oskr­na­vi lik “pla­vog an­đe­la” ni­je je­dan od nas. Ni­je je­dan od onih ko­ji su ne­u­mor­no tra­ga­li za ne­vi­nom du­šom ma­log an­đe­la. Mo­ra­mo pri­hva­ti­ti i ove ko­ji mo­gu da po­či­ne ta­ko bo­lan čin. Da bi­smo pro­mi­je­ni­li svi­jest lju­di, neo­p­ho­dan je op­ti­mi­zam za po­sti­za­nje ci­lja i pro­mje­na sta­vo­va pre­ma dje­ci sa po­seb­nim po­tre­ba­ma, a taj pro­ces u Cr­noj Go­ri te­če ve­o­ma spo­ro.
Pro­mi­je­ni­la se vlast, pro­mi­je­ni­li su se i ključ­ni lju­di ko­ji su tre­ba­li, a ni­je­su, da bri­nu o na­šoj dje­ci i nji­ho­vom in­klu­ziv­nom obra­zo­va­nju. Kao kraj­nji ob­lik in­te­gra­ci­je raz­vi­ja se pro­je­kat so­ci­jal­ne in­klu­zi­je ili uklju­če­no­sti. Ovaj so­ci­jal­ni mo­del na­gla­ša­va kao osnov­ni pro­blem od­nos dru­štva pre­ma dje­ci sa in­va­li­di­te­tom. Osnov­na je ide­ja da ošte­će­nje ko­je objek­tiv­no po­sto­ji ne tre­ba za­ne­ma­ri­ti, me­đu­tim, ono ne uma­nju­je vri­jed­nost oso­be kao ljud­skog bi­ća. Ono što dje­cu sa in­va­li­di­te­tom is­klju­ču­je iz dru­štva su ne­zna­nje, pred­ra­su­de i strah ko­ji pre­o­vla­da­va u dru­štvu.
Ak­tu­el­na te­ma ,,Asi­sten­ti u na­sta­vi’’ i pro­ble­mi dje­ce, ro­di­te­lja i sa­mih asi­ste­na­ta i da­lje tra­je, pi­ta­mo se do­ kad? In­klu­zi­ja ili so­ci­jal­na uklju­če­nost ne pod­ra­zu­mi­je­va­ju iz­jed­na­ča­va­nje svih lju­di, već uva­ža­va­nje raz­li­či­to­sti sva­kog po­je­din­ca. To i je­ste su­šti­na vri­jed­no­sti ovog mo­de­la, jer nam kroz raz­voj op­šte to­le­ran­ci­je omo­gu­ća­va ši­re­nje zna­nja, sti­ca­nje is­ku­sta­va i raz­voj ljud­ske svi­je­sti.
Pi­ta­mo se ko po­ku­ša­va da ma­ni­pu­li­še nov­cem ko­ji je bio ras­po­re­đen za asi­sten­te u na­stav­nom pro­ce­su, tj. asi­sten­te po ško­la­ma. Do da­nas asi­sten­ti ni­su do­bi­li ni­je­dan cent za rad ko­ji oba­vlja­ju sa­vje­sno i sa pu­no tru­da i vo­lje od 1. sep­tem­bra, što zna­či tri mje­se­ca lju­di do­brog sr­ca ra­de dža­be i još uvi­jek ni­je­su is­pla­će­ni za svoj rad i an­ga­žman. Da li asi­sten­ti ni­su za­do­vo­lji­li one ko­ji su ih an­ga­žo­va­li pa da se ova­ko dr­ža­va od­no­si pre­ma nji­ma, na­šoj dje­ci i na­ma, ro­di­te­lji­ma? Pi­ta­mo li se mi, ro­di­te­lji, ne­što? Pi­ta­mo li se mi ko­ji smo ro­di­li dje­cu šta je do­bro za njih, ili će pak za nji­hov na­pre­dak da od­lu­ču­ju stran­ci?
Zar ni­je po­ni­ža­va­ju­će da se lju­di­ma ko­ji ovaj po­sao ra­de sa pu­no lju­ba­vi, tru­da i hti­je­nja, ne is­pla­ti ni cent od za­ra­đe­nog nov­ca?
Ako je no­vac za asi­sten­te obez­bi­je­đen još pri­je po­čet­ka škol­ske go­di­ne, ako su an­ga­žo­va­ni, zna­či tač­no se zna­lo ko­li­ko će ko­ja ško­la do­bi­ti pa­ra od Za­vo­da za za­po­šlja­va­nje za asi­sten­te, i šta se de­si­lo od­jed­nom? Gdje će oti­ći taj no­vac ko­ji tre­ba da­ti asi­sten­ti­ma? Za­što im uzi­ma­ju ono što im pri­pa­da?
Ova­kav od­nos dr­ža­ve pre­ma dje­ci sa po­seb­nim obra­zov­nim po­tre­ba­ma i nji­ho­vim asi­sten­ti­ma sa­mo je ugro­ža­va­nje pra­va dje­ce i pra­va nji­ho­vih asi­ste­na­ta.
Na kra­ju, da za­klju­čim, do­bi­li smo no­vu vla­du, za­vr­ši­li su se fa­mo­zni iz­bo­ri zbog ko­jih je is­pa­šta­la naj­o­sje­tlji­vi­ja gru­pa - dje­ca sa in­va­li­di­te­tom... Do­bi­li smo pre­mi­je­ra Du­ška Mar­ko­vi­ća, do­bi­li mi­ni­stra pro­svje­te Da­mi­ra Še­ho­vi­ća i mi­ni­stra ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja Ke­ma­la Pu­ri­ši­ća. Ho­će­mo li opet da pi­še­mo pi­sma i da ,,mo­li­mo” da nas pri­me i da na­đe­mo mo­del da ri­je­ši­mo pi­ta­nje asi­ste­na­ta u na­sta­vi ili će­mo pak da če­ka­mo no­ve iz­bo­re i po­no­vo no­vu Vla­du?
Da za­klju­čim, no­vi dan, no­va na­fa­ka, ili­ti no­va vla­da, no­va na­da!
(Autor­ka je di­rek­to­ri­ca
NVO ,,Na­še sun­ce’’)